Sama, zaljubljena i srećna: Da li je moguće spojiti sva tri osećanja?

Da li je zaljubljenost i sreća povezana sa pripadanjem nekome ili je moguće postići oba i kada smo sami?

Kada god mi se izbeče, naglas: ,, Ti si neka feministkinja? ” ja se osetim kao izgubljena Jevrejka međ’ Palestincima. Dakle, osetim se krajnje nepriznato i nerealno. Jevrejka… A na sve to još zaljubljena, a sama.

Ne žalim se. Ne prihvatih taj nametnuti koncept samoće. Dosadan je i naporan. Tera me da se određejum u nekakvom dvouglu, pošto poto, ne uzimajući u obzir da sam ja jebeno srećna i ovako ,, sama” . I baš tako sama, poput lista na vetru, ja se osećam kao Jevrejka međ’ Jevrejima: zaštićeno, obećano i presveto.

Zašto sam sama? Postoji li gluplje pitanje na svetu od pitanja: ,, Zašto si sama? ” ? Jok. Još uvek ne shvatam šta uopšte znači biti sam/a?! Imam li nekog? Ne razumem. Imam svakog na koga naiđem, a da pritom poželim da ga gledam i slušam mimo tog prvog i sudbinskog susreta. Volim i ja. Zaljubljena sam. Ali, SAMA! Kontradiktorno, je li? Zašto sam sama? Ne znam. Ne razmišljam u pravcu otužnog konstatovanja i bespomoćnog propitivanja sopstvene samoće.

Verovatno još uvek ne naiđoh na nekog potencijalnog partnera?! Mada, ispada sada k’o da vrebam i priželjkujem, iz svog sunovrata samoće, kojekakvu unosnu i isplativu priliku za posao, a ne slobodnog ljubavnika. Bedno. Neću to da radim. Zato sam i sama. Verovatno. Ne znam. Osećam se isuviše prisutno i proračunato dok pišem o ovom tzv. vrebanju potencijalnih partnera. A opet sve činim ne bih li razbila mit o toj misterioznoj samoći.

Plemenitije mi je da ostanem sama tako što ću odbaciti uokvirene forme i definicije samoće i ljubavi. Ne tražim. Koračam, ponekad potrčim i živeći čekam. Nemam plan, a ni program. Verovatno sam zato i sama. Sama kao sirjak tužni bez iđe ikoga. Pravim kompromise samo ukoliko osećajem utvrdim da mogu biti, time, srećnija. Pa zar biti srećan/a nije esencijalno životno pitanje? Ne kolebam se.

Zalećem se i ne prezam. Ne sramotim sebe kada kažem, pokažem, ispravim ili ukoliko ne odustanem, od sebe i svega svog. Ne odustajem od svojih, međusobno sinhronizovanih, buntova. Ne volim neprijatnosti. Jesam li zato sama? Pa nije mi potencijalni partner udica na koju ću upecati sopstveni, egzistencijalni mir! Sama sam, verovatno, jer je to sada optimum mog optimuma. Uostalom, ko kaže da sam sama?

Oslobađam se. Ne mogu neslobodna i pogubljena u partnersku komunu. Propali bismo i pre nego što se spojimo. A to je već besmisao. To je već samoća.

Sama sam jer ne naiđoh, još uvek, na nekakva dugoročnija ljubljenja i teško popustljive strasti. Sve me prođe brzinom japanskog voza. Ljubljenje je penicilin za taj labaratorijski virus samoće. Zato se ja i ljubim. Zato ja i nisam sama.

Ali opet, ja nemam partnera. Nemam nekog određenog, obeleženog, pikiranog i večnog. Verovatno me zato i pitate: ,, Jesi li sama? ” ?! Suludo.

Nego,

jesam li ja sama?

Evo ne znam.

Ne bih rekla.